Gradnja konaka u okviru dvorskog kompleksa u Topčideru trajala je od 1831. do 1834. godine. Neposredno po završetku radova, konak je preuzeo ulogu zvanične rezidencije kneza Miloša Obrenovića koju je do tada imao Konak kneginje Ljubice. Izveden je prema projektu Janje Mihailovića i Nikole Đorđevića, dok se Hadži Nikola Živković, glavni knežev neimar, pominje kao nadzornik radova.
Po svojoj nameni i arhitektonskom konceptu, konak pripada tipu reprezentativnih objekata svoga vremena. Oblikovan je u duhu balkanske arhitekture sa klasicističkim elementima na fasadi. Polihromne površine fasada i dimnjaci sa poluobličastim kapama daju glavnoj fasadi tradicionalan izgled, dok profilisani venci, interkolumne, okviri glavnog ulaza i kapci prozora imaju klasicistički oblik. U rasporedu unutrašnjeg prostora zadržana je tradicionalna simetrična organizacija sa centralnim holom oko koga su raspoređene prostorije. U prizemlju su se nalazile kancelarije, sobe za stražu i trpezarija, dok su na spratu bile privatne prostorije kneževe porodice. Pored odaja kneza i kneginje, koje su najbogatije ukrašene, divanhana se izdvaja slikanom dekoracijom, dok je na tavanici hola sačuvana velika drvena rozeta. Konak je tokom više decenija od svog nastanka bio mesto odvijanja važnih društveno-političkih događaja.
Odvajanjem rezidencije od varoši i Turaka, konak u Topčideru služio je kao dvor Kneževine Srbije. U njemu je zasedala Kneževska skupština, donošene su važne odluke za budućnost i nezavisnost Srbije, a svoje poslednje dane života knez Miloš Obrenović, za vreme svoje druge vladavine, od 1859. do 1860. godine, proveo je u njemu. Danas je u konaku smešten Muzej Prvog srpskog ustanka.
Izvor: belgradebeat.rs
