Zagađivači sa Čukarice koji su nestali u međuvremenu

Sinonim za posleratne godine u Beogradu jeste značajan progres – gradili su se soliteri, čitav Novi Beograd nikao je na močvarama, tuneli, mostovi, bulevari… Ali, te “zlatne godine” nisu, zapravo, uvek izgledale tako progresivno.

Danas sve tekovine modernog Beograda doživljavamo kao celinu, ali decenije su morale da prođu kako bismo se u pravom smislu reči otarasili mnogih arhaičnih faktora u našem gradu. Podsetićemo se nekih scena koje biste danas teško mogli da zamislite, a ne tako dalekih šezdesetih i sedamdesetih bile su sasvim uobičajeni gradski prizori.

Voz “Ćira” polazi sa stanice Beograd – parnjače

Kada zamislite lokomotivu koju pokreće parna mašina, a koja kao pogonsko gorivo koristi ugalj i “purnja” crni dim koji, ako ste loše sreće može da vas zaplahne i ostavi tragove na beloj košulji, vi ste već u devetnaestom veku.

Mnogi još pamte put do Obrenovca “ćirom” preko Čukarice, gde je bio jedan mali tunel, potom Umke, gde se ulazilo u mnogo duži, pa do Male Moštanice, Bariča i Obrenovca.

Svud duž trase ove stare pruge još se mogu videti tragovi železničkih objekata, a obrenovačka autobuska stanica smeštena je u zgradi te nekadašnje železničke.

Stara šećerana radila je sve do 1983!

Gigantski industrijski objekat – Fabrika šećera na Čukarici u koju je uloženo mnogo novca i truda, davala je nekad dobre, ali često i loše rezultate. Srpska, beogradska industrija pre rata u velikoj meri je zavisila od ove danas napuštene fabrike.

Ali, da li ste znali da se u njoj šećer proizvodio čak sve do 1983. godine, kada je došlo vreme da se proces proizvodnje premesti u Padinsku skelu. Tek tada je polako prestao i da se oseća karakterističan miris, ne uvek prijatan, koji bi registrovao svako ko bi tuda prolazio…