Malo je danas svedoka koji bi mogli da još ponešto kažu o misterioznom događaju od pre pola veka koji se desio u tada dalekom prigradskom naselju Sremčica.
Bilo je to u proleće 1969. godine kada se tamošnja kafana Gorica obrela u epicentru događaja za koji mnogi nisu imali valjano objašnjenje. Predmet koji je bio ključni dokaz da se odigralo nešto zaista neobično, tek je posle dugo ćutanja i sakrivanja tragova, a iz do danas nepoznatih razloga, godinu dana kasnije dospeo u Institut za nuklearne sirovine.
Snažna eksplozija potresla je 6. aprila 1969. godine u 8. 30 časova kafanu lovačkog društva „Čukarica – Gorica” u beogradskom naselju Sremčica.
Samo nekoliko trenutaka kasnije u dvorištu u omanjem krateru širokom nešto više od pola metra pronađen je, obavijen dimom i pušeći se, neobičan predmet.
Da li je Sremčica tog aprilskog jutra bila mesto neverovatne prirodne pojave ili se poslovođa „Gorice”, Sekula Medenica prevario kada je tvrdio da je u dvorište njegovog restorana palo nebesko telo? Ovo pitanje je postavljeno tek u januaru naredne godine, a odgovor nikada nije bio i zvanično objavljen.
Tog aprilskog jutra je polupano 17 prozorskih okana na kafani, a Medenica je u jednoj providnoj plastičnoj kesi čuvao neobičan predmet koji je podsećao na veknu hleba.
O ovom nesvakidašnjem događaju on je obavestio i eksperte Instituta za nuklearne sirovine, doduše sa priličnim zakašnjenjem. Na mesto događaja došli su inženjeri Milorad Teofilović i Cvetko Markov.
–
Kada sam došao na posao vrlo brzo je odjeknula eksplozija praćena snažnim zviždanjem i jakom svetlošću. U prvi mah sam pomislio da je nešto eksplodiralo – pričao je Medenica reporterima “Večernjih novosti“.
Začuđen što su gotovo svi prozori na kafani polupani, poslovođa „Gorice” u prvi mah nije smeo da izađe iz nje, ali kada je shvatio da ne preti nikakva opasnost, provirio je u dvorište gde ga je stanje potpuno zbunilo. Drveće oko zgrade , kako je pričao novinarima, izgledalo je kao da je izgorelo, jedno je bilo napuklo na četiri mesta, a nedaleko od ulaznih vrata video se omanji krater širine oko pola metra.
– Prišao sam rupi i video da u njoj leži neki čudan predmet, kakav nikada ranije nisam video. Pošto nisam znao šta je, nisam smeo da dodirnem – opisivao je događaj jedini očevidac.
Kada se pribrao i primirio uzeo je lopatu i predmet uklonio, a potom ga je spakovao u plastičnu kesu kako ga niko ne bi dirao. Uverivši se da nije opasan uzeo je vagu i video da je težak dva kilograma i 100 grama.
– Predmet koji je Medenica pokazao ekspertima je bio duguljast i valjkastog oblika i podsećao je na veknu hleba. Imao je 14 rebara, zatvoreno mrke boje, bio je sjajan, gladak i tvrd, a prostor između rebara krem boje.
Sudeći po opisu koji nam je dao Medenica, moglo bi se reći da se radi o padu nebeskog tela, najverovatnije bolida – rekao je Teofilović. – Meteori zaista padaju uz jake eksplozije, šištanje i snažnu svetlost, poput munje.
Stručnjaci su tada objašnjavali u medijima da su bolidi vrsta meteora, ali da su jako retka pojava.
Do te 1969. godine zabeležen je pad na Zemlju vrlo malog broja bolida. Naglašavali su da je početkom 20. veka jedan pao na planinu Jelicu, a drugi na azijski deo tadašnjeg Sovjetskog Saveza.
Pošto su uz pomoć Gajger Milerovog brojača utvrdili da nije radioaktivan, Teofilović i Markov su ga razgledali i shvatili da u njemu nema metala i da je verovatno u pitanju magnezit.
– Pošto smo utvrdili da u predmetu nema gvožđa, onda je sigurno da nije metor, jer on po pravilu sadrži metale, a samim tim ne može se reći ni da je telo došlo iz vasione. Međutim, njegov oblik ukazuje na to da je mogao da „sleti” iz svemira. Takođe, glatka i sjajna površina predmeta može da svedoči o tome da je prošao kroz visoke temperature ili je u njima bio duže vreme. Stvarno poreklo utvrdićemo tek posle detaljnih analiza – zaključili su eksperti.