Samostalna izložba fotografija Nenad Borejević „Ljudi“ počinje u četvrtak 8. septembra u 19:00 časova u Galeriji ’73 na Banovom Brdu (Požeška 83a). Trajaće do ponedeljka 12. septembra.
Nenad Borojević je završio Školu video novinarstva 2014. godine u “Udruženju novinara Srbije”.
Član foto kluba “Beograd” i “Foto Saveza Srbije” od 2014. godine. Učestvovao je na 800 domaćim i međunarodnim salonima od 2014. do danas, gde je osvojio 460 nagrada, od kojih su 314 pohvala, 36 bronzanih medalje, 45 srebrnih medalja i 65 zlatnih medalja.
- g. dobija fotografsko zvanje “Ekselencije Fiapa“ (Excellence FIAP ) , EFIAP.
Od 2020. je nosilac fotografskog umetničkog zvanja “AFIAP” od svetske fotografske asocijacije “ FIAP” i fotografskog izlagačkog zvanja “F1” od “Foto Saveza Srbije.
- g. postaje član fotografskih asocijacija “ Global Photographic Union” i Asia
Photographers Union. U poslednjih 20 godina je među 10 najnagrađenijih autora Foto saveza Srbije.
„Dve struje ulične i lajf fotografije, koje su opstale do danas, još uvek mogu biti povod za rasprave, preispitivanja i pronalaženje odgovora na ključno pitanje o takvom radu: da li svako fotografisanje ljudi, bez obzira kakvog su socijalnog statusa, podrazumeva to da ih je fotograf odabrao u tom okruženju, jer želi da nam okrije svoj stav, angažovanost, mišljenje ili kreativno traganje. Ukoliko je tako, onda govorimo o autorskom proživljavanju života. U suprotnom, sve drugo je samo registracija prizora i dokument. Nenad Borojević se tokom godina u velikoj meri pozicionirao kao autor koji uspeva da stvara upravo lične prizore, što je jedan od najtežih zadataka koje pred sobom postavljaju fotografi tog žanra. Tim traganjem pokazuje dva puta u komentarisanju te teme. Sa jedne strane on uočava ljude koji emotivno i fizički pripadaju ulici, a sa druge i one koji su se na njoj našli kao prolaznici. U prvom slučaju Borojević se dakle opredeljuje za onu večnu temu lajf fotografije, beleženje života ljudi koje isti taj život nije mazio i naterao ih da postanu beskućnici. Ipak, Borojević nam takvim snimcima svedeno pokazuje i drugu stranu medalje. Prosijačenje je danas u Beogradu za nekoga odličan biznis, a za drugog, onoga koji sedi na asfaltu, strah da „velikom gazdi“ neće doneti dovoljno novca. Tragedija leži u tome što je prosijačenje u modernim vremenima postalo iluzija, potvrda da više nema empatije, jer se empatijom trguje. Zato Borojević najviše i pokazuje tu nezainteresovanost prolaznika prema prosijaku, i time pokreće značajnu temu o „lažnoj patnji“. Ulica danas više nije ona ulica koju pamtimo iz vremena velike ekonomske krize, kada se znalo da onaj koji prosi to radi zato što je gladan. Nova ulica je okrenula svet naopačke, pa tako za prave prosijake, koji su takođe deo Borojevićevog opusa, možemo pomisliti da su profesionalci i obrnuto. Sa druge strane, likovni pristup ulici podrazumeva i odnos čoveka prema ambijentu, predmetima, stvarima, arhitekturi i scenografiji. U tom slučaju govorimo o ulici koja je fragment, isečeni detalj, kadriranje koje menja realnosti i uvodi nas u novi mizanscen. Savremena ulična fotografija veliku pažnju pridaje „decisive moment“-u, ali možda još više tom prostoru u kome prolaznik izgleda kao da je zarobljen, kao da je zakoračio u neku nepoznanicu, nerešivi „puzzle“ iz kog nema povratka. Ta druga strana Borojevićevog umetničkog traganja je potvrda da drama na fotografiji ne mora uvek da zavisi od socijalnog statusa fotografisanog, ona počiva na likovnom odnosu realnog i imaginarnog, na odnosu svetla i tame, crnog i belog, a najviše na toj stalnoj mogućnosti fotografa-autora da stvari prikazuje tako da, samo na prvi pogled izgledaju potpuno tematski i sadržajno jasne. Borojević je autor čije fotografije provociraju, jer otvaraju priču koja nije konačna, jedna, već višeslojna, prepuna pitanja, povoda i nerešivih traganja za suštinom definisanje života oko nas, bez obzira da li je laž ili istina“.
