Bila je to još jedna saobraćajna nesreća koja je tog crnog novembra 1967. godine potresla Beograd.
Svega nekoliko dana nakon što je u tragediji kod Umke, u potonoću “Lastinog” autobusa u reku Savu nakon sudara sa kamionom i izletanja sa puta, poginulo čak 27 putnika, na Banovom brdu se desila nepojamna nesreća u kojoj je ponovo glavni akter bio kamion.
Tri tinejdžerke su poginule, a dvoje prolaznika teško povređeno kada je na njih u Požeškoj ulici naleteo kamion koji je jurio – bez šofera. Sve se desilo pre tačno 55 godina, 23. novembra 1967. u pola osam izjutra.
Teško vozilo krcato natovarenim cementom sjurilo se niz kolovoz strme ulice koja izlazi na Požešku, i izletelo na pločnik na kome su se nalazile devojčice koje su krenule u obližnju školu.
Trinaestogodišnja Marica Dragišić, učenica sedmog razreda OŠ “Josif Pančić” je izdahnula na licu mesta, dok su dve četrnaestogodišnjakinje, učenice osmog razreda, Olga Gašić i Slavica Nedeljković od zadobijenih povreda preminule u bolnici.
U Prvoj hirurškoj klinici, odnosno Traumatološkoj bolnici, ležala je i teško povrđena medicinska sestra Slobodanka Todorović iz Ostružnice, stara 23 godine, dok je dvadesetpetogodišnji Vitomir Todosić, prodavac novina smešten na Drugu hiruršku. Slobodanka je primljena u vrlo kritičnom stanju. Najozbiljnije povrede imala je u predelu karlice, a prema nalazima lekara bila je i u drugom stanju.
S druge strane, Vitomir je imao povrede po celom telu, bila mu je slomljena ruka, ali je bio van životne opasnosti.
Prema svedočenju očevidaca, veliki taksi kamion natovaren džakovima cementa jurio je nizbrdo ulicom Milosava Vlajića na Banovom brdu zastrašujućom brzinom. Kada je ušao u Požešku pred zgradom 80a naleteo je na trotoar, udario direktno u kiosk sa novinama i odbacio ga desetak metara, zatim se odbio od betonske ograde, pokosio pet pešaka i zaustavio se udarivši u banderu, ispred zgrade sa brojem 88.
Kako se odmah ispostavilo, vlasnik kamiona Đorđe Godić, privatni prevoznik kada nije mogao da zaustavi kamion na nizbrdici iskočio je iz kabine, a vozilo je samo nastavilo da se kreće niz strmu ulicu i dobijalo neverovatno ubrzanje.
Odmah nakon tragedije Godić je tvrdio da je kamion ispravan i da su kočnice otkazale u vožnji, ali je, ipak, angažovana specijalna komisija policije da utvrdi uzrok nesreće. On je odmah posle nesreće bio uhapšen. U kasnijem sudskom postupku biće osuđen na dugu zatvorsku kaznu.
Prolaznici koji su se tog jutra našli na licu mesta tvrdili su da je nesreća možda mogla da se izbegne da je Godić bio prisebniji. Zamerano mu je što je izgubivši kontrolu nad vozilom izleteo iz njega i pustio ga niz ulicu da ubija ljude.
Ne znam kako se sve to dogodilo – pričao je prodavac novina Vitomir Todosić. – Kamion nisam ni primetio. Prodavao sam novine ispred kioska. U jednom trenutku osetio sam strahovit udar. Drugi su mi rekli da je na mene i kiosk naleteo kamion. Ničeg se ne sećam.
Policija je kasnijim pregledom kamiona utvrdila da su mu kočnice bile neispravne, a pojedini delovi toliko dotrajali da ih je šofer vezivao žicom i kanapom. Neverovatan podatak je bio i da je kamion bio ratni plen koji je kao rashodovano vozilo Godić kupio na otpadu i stavio u promet za prevoz robe.
Kamion je bio nemački ratni, marke “MAN” proizveden tokom Drugog svetskog rata 1943. godine, i bilo je samo po sebi pravo čudo kako se uopšte i dalje nalazio na ulici te 1967. godine.
Uznemirenu javnost je pored kukavičluka vozača koji je uzrokovao tragediju i stradanje dece, najviše pogodila činjenica da je takva kamionska olupina svega šest meseci pre nesreće dobila “zeleno svetlo” za učešće u javnom saobraćaju na tehničkom pregledu.
Ostalo je zabeleženo da su Beograđani tada pokazali veliku solidarnost: Zavodu za transfuziju se odmah javio veliki broj građana kako bi dali krv za povređene. Najviše ih je bilo iz Hemijsko-tehničko-tehnološke škole, zatim iz Sedmog doma zdravlja, opštine Čukarica, zdravstvene stanice Umka i Železnik i Ekonomske škole sa Vračara.
