Srpski “Sing Sing” ili – Kazamat na Adi bio je zloglasni zatvor na tadašnjoj periferiji Beograda.
U stvari, u vreme kada je radio – od 1920. do 1954. godine, Ada je bila divlje rečno ostrvo na Čukarici, nenaseljena i utočište tek za ponekog ribara ili begunca od zakona, u čijim šikarama su tražili sigurnost. Sve u svemu jeziv predeo, a begunci su najavili ono što će doći u 20. veku, kada su nesrećnike tu čekali okovi, vešala, težak rad i muka.
I to ne samo zbog kriminalnih radnji već i zbog političkih uverenja.
Priče o Adi bile su strašne – pošto u početku nije bilo zidova, zatvorenici su mogli da se vide s obale, kako hodaju u okovima. Videla su se i vešala koja su čekala one najteže slučaje. Nije to bio samo politički zatvor, iako je po tome postao poznat.
Jedna fotografija iz 1929. godine objavljena u novinama otkriva kako je izgledao život unutar kazamata. Ipak, s namerom ili ne, slika zatvora koja je prikazana javnosti ne otkriva nikakvu torturu. Naprotiv, sledi “hepiend“. Robijaši se slobodno kreću, bez značajnije kontrole.
Oni kopaju, razbijaju kamenje i pripremaju hmelj za stoku. Nemaju nikakvo obeležje zatvorenika, a objašnjava se da to i jesu tzv. “slobodnjaci“, robijaši koji su pred kraj odsluženja kazne i uskoro će biti pušteni kući.
Na ledini se vidi nekoliko otužnih, sablasnih, ali postojanih i urednih zgrada, sa okućnicama koje služe za rad.J
edan spomenik podignut 1970. godine, autora Milorada Tepavca, upravo podseća na ovaj neslavni period Ade Ciganlije.
Pet teških metalnih latica formira u svom srcu petokraku. Na Adi Ciganliji država se obračunavala i sa političkim neprijateljima, a po tome je ostrvo pre rata bilo i te kako poznato. To je bio zatvor državnog suda “za zaštitu države”.
Ali, ono što se ovim spomenikom prećutalo, jeste da je isto to mesto posle rata postalo instrument novog obračuna komunista sa prethodnicima. Tada je zatvor zaposelo Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA), a postoji i verovanje da je tu streljan i Draža Mihailović.
Zatvor se nalazio blizu mesta gde je današnja zgrada uprave kupališta. Sravnjen je sa zemljom par godina po prestanku funkcije, bez ikakvog traga.
Ono što je interesantno je da su se, i pored zatvora, još pre rata razvijale i sportsko-rekreativne zone na Adi, prekoputa rafinerije i Gospodarske mehane. Prvi objekti za sport, razonodu i rekreaciju, veslački klubovi, pa i plaže i to podeljene na muške i ženske, uz stroga pravila odevanja, krasile su donji deo Ade, na špicu, u predratno vreme.Ipak, Ada kakvu danas poznajemo počela je da se formira po zatvaranju zloglasnog zatvora.
Uređenje i radne akcije počinju odmah po rušenju zatvorskih zgrada 1957. godine, a deceniju potom Ada postaje poluostrvo u kojem se formira čisto Savsko jezero kao deo vodoizvorišta.
Konačno je svrha celog ovog područja humana – ljudi se rekreiraju, priroda caruje, postoje čak i jedinstvene pečurke koje rastu samo na Adi. Ali, ma koliko se predali uživanju ne zaboravite da bar na kratko u mislima odate i poštu njenim žrtvama iz prošlosti. To nisu bili samo zatvorenici, već i vojnici.
Naime, Ada je 1915. godine čak bila prozvana i Ostrvo smrti. Bila je velika grobnica srpskih vojnika koji su tu vodili bitku sa Nemcima i Austrougarima za odbranu Beograda. Neprijateljska vojska navirala je iz Srema na srpsku prestonicu baš preko Ade uz izuzetno teške borbe, do poslednjeg branioca.
Izvor: Kaldrma
