U vreme letnjih žega i pre tridesetak i nešto godina Ada Ciganlija je bila omiljeno mesto Beograđana. Avgustovske vrućine okupljale su i više od 200.000 kupača, a jedina dilema posetilaca u jednom trenutku bila je da li će na plažu – u kupaćem ili bez njega.
Jer već tada je moda naturizma, kupanja bez kostima, zahvatila i Beograd. Masovno popularizovan na Jadranu gde su ga kao modu doneli nemački i skandinavski turisti, naturizam je svoju refleksiju tako doživeo i sredinom osamdesetih na “beogradskom moru”. Nije bilo liberalnih Nemaca i Šveđana ali je bilo hrabrih Beograđana koji se nisu libili da se zarad mode ili nekakvog pomeranja društvenih tabua, izlože suncu ali i bezbrojnim znatiželjnim pogledima, potpuno nagi.
Doći do nudističkog dela beogradskog mora tada ipak nije bilo nimalo lako, jer je ovaj deo bio smešten na samom kraju Savskog jezera koje je tada bilo daleko od današnjeg stanja uređenosti. Na svakih sat vremena je tada kretao vozić sa ulaza u Adu, a postojao je i prilaz sa obrenovačkog puta kroz tadašnju šikaru i šipražje kraja jezera. Međutim, za one koji idu kolima, bilo je ravno čudu pronaći parking sa ove strane.
Kada je zavladala besparica osamdesetih godina i mali broj Beograđana mogao sebi da priušti letovanje na moru, sve više naših sugrađana vreme je provodilo na Adi i postepeno su potiskivali nudiste, formirajući plaže sve bliže ovoj “oazi” golotinje i slobodnih misli. Njima je u ono vreme ostalo svega 300 do 400 metara jezerske obale, dok su se „obučeni” širili sve više.
U svom nerazumevanju ovog procesa i turističkog trenda, tadašnja Radna organizacija „Ada Ciganlija” javnop je zauzela stav da neće ulagati ni dinara u naturizam, pa su nudisti sami uređivali svoj deo, a kap koja je prelila čašu bila je kada su im uklonili tuševe, jer je navodno prljava voda pomešana sa sapunicom oticala u jezero. “RO Ada Ciganlija” je godinama odbijala da legalizuje naturističku plažu, a čak im je u jednom trenutku pretila da će ih preseliti na Adu Međicu.
O uređenom parkingu, kioscima, dovođenju vode za piće i spasiocima nudisti su mogli samo da sanjaju. Tadašnje vlasti jednostavno nisu imale sluha za kupače bez kupaćeg kostima.
Nerešena situacija sa plažom često je Beograđane dovodila i u nedomicu na čijoj se teritoriji nalaze, pošto je situacija na kupalištu „golaća” bila šarenolika. Posećivali su je svi od obučenih naturista do sredovečnih muškaraca koji su dolazili bez svojih lepših polovina više da „odmaraju” oči nego da se kupaju. Danas je broj posetilaca ovog dela obale, koji stariji sugrađani i dalje zovu “naturistička plaža”, dosta manji u odnosu na epohu osamdesetih iako su se društveni trendovi znatno promenili u korist takve slobode. Ipak, više nema tog osećaja “tabua” kao što je bio slučaj u ono vreme, pa je valjda i to smanjilo intenzitet naturističkog uživanja na ovom delu “beogradskog mora”.
