Brze noge i šajkača nakrivo
Živko Nastić bio je sasvim običan srpski seljak koji je dane provodio između njive i okućnice. Jednolični život ponekad bi prekinuo odlazak do beogradske varoši poslom ili da bi za kuću pribavio neku od potrepština koje nije bilo moguće nabaviti u obližnjoj bakalnici. Jer Žarkovo je tada, bez ukrasa u vidu višespratnica i uskih ulica, zaista bilo jedno prosečno srpsko selo nadomak Beograda. Pohod na varoš zahtevao je, tada, čitav dan pešačenja, a ponekad bi i povratak trajao još čitav jedan dan. Naravno, bila su tu i poneka zaprežna kola, konjić ili magare za prevoz do varoši, a do prvih automobila i autobusa, koji će Žarkovo približiti Beogradu, biće potrebno da se odmota još koja decenija 20. veka.
Tako se desilo da je jednom prilikom krenuvši za varoš, Živko na putu koji se pružao od Obrenovca do Beograda, naleteo na grupu zajapurenih mladića, koji su goli do pojasa trčali jedan uz drugoga. Misleći da je u pitanju neka potera, znatiželjni Nastić krene da trči sa njima. Tako u trku, tek negde nadomak grada, uspe da priupita vođu zašto i gde oni trče.
Odgovor koji je usledio, zbunio ga je i začudio. Vođa mu reče da su oni članovi atletskog društva “Dušan Silni”, a da je ova njihova trka bila trening za maratonsku koja je narednih nedelja trebalo da se održi na relaciji između ova dva grada. Iznenađeni Živko bi verovatno ovu vest doživeo kao kapric uobraženih varošana, da mu nije rečeno da se ne trči tek tako bezveze, već da je za najuspešnijeg predviđena nagrada od 300 dinara.
Bile su to tada, prisetiće se kasnije Živko, baš velike pare. Za te novce, mogao je da kupi volove i da mu ostane još para da nakrivi kapu. Kako bi ušao u ovo takmičenje, bilo je potrebno samo da se prijavi na punktu kod hotela Moskve i dođe u zakazano vreme na start.
A tamo na Terazijama, pred velikim hotelom, Živko nalete na svog prijatelja kapetana II klase Svetu Đukića (a kasnije generala) koji mu je pomogao oko prijave. Đukić je i sam bio zaluđenik za telovežbu i atletiku, te je neiskuznom Živku dao savete kako da se pripremi za iscprljujuću trku.
Šta je čvršće – srpski seljak ili korbač?
Start trke bio je zakazan godinu i po dana posle prve beogradske maratoske trke 1910. godine, na kojoj je briljirao Dragutin Tomašević. Ovo je ujedno bila i kvalifikaciona trka za srpsku olimpijsku reprezentaciju.
Pored Tomaševića, na start u Obrenovcu dovezeno je još devedeset takmičara, među kojima je bio najneobičniji naš Živko. Opremu su mu činile dugačke seljačke gaće, šajkača i opanci, prava suprotnost nakinđuernim trkačima sa usukanim brcima.
Sav podsmeh koji je ovakav Živkov izgled izazvao, nestao je onog trenutka kad je na znak za start pohitao kao da ga 100 đavola juri. Niz prašnjav put za njim se i bukvalno digla prašina u kojoj su ostali njegovi sadruzi. Mada je izgledalo da je ovaj tempo gotovo nemoguće izdržati, dovitljivi Žarkovčan nije posustajao jer je imao i adut u rukavu, tačnije za pojasom. Kako bi posustao, tako bi izvukao jedan fini korbač kupljen posebno za tu priliku, kojim bi počeo da se šiba i tera da trči.
I mic po mic, kilometar po kilometar, ova taktika se pokazala kao uspešna. Za tačno 2 sata i 17 minuta, daleko ispred svih ostalih, protrčao je posle 34 kilometra puta kroz cilj na Košutnjku. Okupljeni su na trenutak zbunjeno zastali, jer su očekivali da do tada neprikosnoveni Tomašević lako odnese pobedu. Posle prvobitnog čuđenja, okupili su se oko pobednika i proneli ga rukama do pobedničkog postolja.
Ništa manje nije bio iznenađen ni lekar koji ga je posle trke pregledao. Utvrdio je tada da je Živko u takvoj fizičkoj kondiciji, da bi bez problema komotno mogao da otrči nazad do Obrenovca.
Kada kralj kaže, to je tako, pa i po cenu sportske slave
E, sad… ovde dolazimo do dela priče koji zvuči pomalo nestvarno. U nekim izvorima stoji da je pobednik ove trke bio Tomašević, koji je time overio svoje učešće na predstojećim Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine, a da ga je Nešić kao drugi pratio u stopu. Drugi, pak, navode da je slavljenik bio Nešić.
Ono što stvara još veću zbrku je i podatak da se u dokumentima MOK i stranim izvorima nalazi informacija da je Živko bio prijavljen za maratonsku trku na OI. Naši izvori o tome čute, ali…
U beogradskim kuloarima dugo se pričalo da su dvojica prvoplasiranih i zaista bili prijavljeni za Igre od strane Srpskog olimpijskog odbora, ali je kralj Petar I stavio veto na Živkov odlazak. Smatrao je da nije primerno da Srbiju na tako velikom takmičenju predstavlja jedan seljak u dugim gaćama i opancima. Dragutin Tomašević, plećat i stamenit, više je odgovarao idealima kojima je težio kralj.
Živko je ovu odluku, da ne kažemo nepravdu, prihvatio tipično seljačko-stoički. Vratio se svojim poljskim radovima i novim volovima. Zatim su usledili ratovi, jedan, drugi i treći u kojima kralju nije smetalo da za ideale ginu seljaci. Zapravo, upravo ta seljačka vojska prenela ga je na svojim leđima preko Albanije i vratila na tron 1918. godine.
Iz rata je Živko poneo rane od kuršuma od kojih mu je desna noga ostala zauvek malo kraća i izvrnuta. Njegova trkačka karijera bila je zapečaćena. U godinama koje su usledile, izrodio je sina i ćerku, i mada je pred Drugi svetski rat bio bolešljiv i zanemoćao, nikome nije dopuštao da ga odmeni. Još je tvrdio da ako izbije neki novi rat, ponovo će se odazvati u stroj da brani zemlju, čak i tako star i bolešljiv.
Jer, možda je kralj kralj, ali srpski seljak je onaj koji je zbog svoje upornosti, poštenja i spremnosti uvek bio slavljen u svetu.
Izvor: 011.info
