Međunarodni dan žena, 8. mart, biće obeležen danas širom sveta pod sloganom „Za sve žene i devojke: Prava. Jednakost. Osnaživanje“, a posvećen je odavanju priznanja doprinosima žena u najrazličitijim oblastima, od nauke, preko politike do sporta, ali i podsećanju na važnost rodne ravnopravnosti i potrebe za kreiranjem pravednijeg društva.
Slogan naglašava važnost stvaranja sveta u kome svaka žena i devojčica ima jednaka prava, prilike i mogućnosti da oblikuje svet, ali podseća na to da se neke od njih, čak i danas, više od jednog veka od početka borbe za ženska prava, suočavaju sa neravnopravnošću – manje su plaćene, rodno diskirminisane, izložene poridičnom nasilju, dok je nekim devojčicama i devojkama ograničen pristup obrazovanju, navedeno je na sajtu Ujedinjenih nacija.
Ove godine proslava 8. marta biće prilika za podsećanje i na veliki jubilej – tri decenije od donošenja Pekinške deklaracije koja je usvojena 1995. godine sa ciljem unapređivanja jednakosti, razvoja mira u korist svih žena u svetu i u interesu čovečanstva u celini.
Iz UN podsećaju da je Pekinška deklaracija najprogresivniji i najšire prihvaćeni plan za prava žena i devojčica širom sveta koji je transformisao agendu o pravima žena u smislu pravne zaštite, pristupa uslugama, angažovanja mladih i promene društvenih normi, stereotipa i ideja „zaglavljenih“ u prošlosti.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1977. godine pozvala je da se 8. mart usvoji kao praznik, posvećen pravima žena, a izvorno, 8. mart je pre svega bio prilika za poziv na ravnopravan politički status, počev od prava glasa.
Dan žena prvi put je obeležavan u SAD, i to 28. februara 1909, u Njujorku, kao Nacionalni dan žena.
Organizator manifestacije bila je ondašnja Socijalistička partija SAD, a idejni tvorac bila je Tereza Malkiel (1874 – 1949) pisac, radnička aktivistkinja, borac za ravnopravnost žena.
Uobičajeni termin za pripadnice ženskog pokreta koje su se aktivno zalagale za ravnopravnost polova, u to vreme, u anglosaksonskom svetu, bio je sufražetkinje, od engleske reči „suffrage“, a pre svega su se borile za pravo glasa.
Iako neretko predmet podsmeha, sufražetkinje su se pokazale vrlo aktivne kada je trebalo pomoći ratne napore Britanije tokom Prvog svetskog rata. Otuda je ženama u Ujedinjenom kraljevstu 1918. priznato delimično pravo glasa, a deset godina potom ono je postalo opšte.
U SAD, opšte pravo glasa, za oba pola bez razlike, omogućeno je 1920. godine, a prethodno je ono već bilo usvojeno u pojedinim državama.
Tokom Međunarodne konferencije socijalista u Kopenhagenu 1910. godine, uoči skupa Druge socijalističke internacionale, pojavila se inicijativa da se Dan žena obeležava redovno, svake godine.
Tako je tada stotinu delegata, iz 17 zemalja, izglasalo predlog o usvajanju novog praznika. Pre svega je potencirana potreba jednakih političkih prava, prava glasa i prava da se bude biran.
Bila je to posledica zalaganja Klare Cetkin, Katinke Dunker, Paule Tide, socijalistickih aktivistkinja iz Nemačke. Ipak, datum kada će Dan žena biti obeležavan tada još nije bio određen.
Već 1911. godine Dan žena obeležen je u više zemalja, najviše na prostoru centralne Evrope, u Nemačkoj, Švajcarskoj, zatim Danskoj. Te godine Dan žena obeležavan je 19. marta.
Upamćeno je da su se posebno brojne manifestacije povodom Dana žena tada održavale na prostoru Austrougarske. Navodno ih je bilo čak 300. Podesćano je na ranije revolucionarne događaje, poput Pariske komune 1871. godine, koja je tada još bila u živom sećanju.
U SAD, međutim, Dan žena obeležavan je tada poslednje sedmice februara.
Godine 1914, u Nemačkoj, Dan žena je obeležen 8. marta. Bio je to najverovatnije sticaj okolnosti, pošto je dan prigodno pao u nedelju.
Među vodećim promoterima Dana žena, kao i uopšte ženskih prava, u Britaniji je bila Emili Penkherst, poznata sufražetkinja, koja je neretko, do Prvog svetskog rata, bila žrtva represije, hapšena i osuđivana.
Njena kći Silvija ispostaviće se kao još borbenija.
Zanimljivo je, takođe, da se Pankherst našla među nesebičnim promoterima interesa Srbije tokom Prvog svetskog rata, ne samo u Britaniji nego i u SAD i Kanadi. Bila je to zasluga tada vremešnog Čede Mijatovića, srpskog diplomate u Britaniji.
U Rusiji je Dan žena prvi put obeležavan 1913, i to poslednje subote februara. Pošto je u carskoj Rusiji službeni kalendar bio julijanski, obeležavanje je zapravo padalo 8. marta po gregorijanskom računanju.
Odatle je zapravo poteklo i konačno usvajanje tog datuma.
Uobičajeno se međutim ističe da se izbor 8. marta kao konačno usvojen datum Dana žena pojavio u znak sećanja na protest tekstilnih radnica u Njujorku 8. marta 1857. godine.
Godine 1917. štrajk tekstilnih radnica u Petrogradu, započeo je 8. marta. Taj događaj ispostaviće se kao jedan od početnih momenata Februarske revolucije kojom je srušen carizam. Bila je to kombinacija pokreta masa, uglavnom umornih od rata, potom bunta prestoničkih trupa, najviše s ciljem da izbegnu odlazak na front, a onda i dvorskog prevrata.
Posle konačne pobede boljševika u sovjetskoj Rusiji, oktobarskom revolucijom a onda i pobedom u Građanskom ratu, 8. mart je prihvaćen kao datum obeležavanja Dana žena. Između ostalog i zbog činjenice da su upravo radnice, tog dana 1917. započele Februarsku revoluciju.
Inicijator prihvatanja tog datuma kao Dana žena bila je Aleksandra Kolontaj (1872 – 1952). Nadalje on je obeležavan u toj zemlji. Godine 1965. u Sovjetskom Savezu, Dan žena, 8. mart, postao je neradan dan.
Sve zemlje koje su prihvatile, voljno ili nevoljno, sovjetski model, takođe su usvojile obeležavanje 8. marta kao Dana žena, kao što su zemlje Istočnog bloka, Kina i druge koje su se ugledale na ondašnje sovjetsko ustrojstvo.
Do poznih šezdesetih Dan žena uglavnom je doživljavan kao ideološka manifestacija, a promena je usledila nakon što je feministički pokret na Zapadu takođe usvojio taj datum kao Dan žena.
Ponegde, najviše u zemljama koje su bile sastavni deo Sovjetskog Saveza Dan žena je i državni praznik.
U Srbiji, Dan žena obeležen je prvobitno 1914. godine, a u socijalističkoj Jugoslaviji, posle 1945. godine, i službeno usvojen.
