Nekadašnji Beograđani nisu imali mogućnosti da u slobodno vreme, zabave ili nauke radi, odu do zoološkog vrta i posmatraju ili se dive pitomim i divljim životinjama.
Razlog je bio jednostavan: zato što takva ustanova nije u varoši ni postojala, mada se potreba za njom osećala, a i interesovanje kod Beograđana je bilo veliko.
Pa i pored toga žiteljima prestonice se pružala, doduše retko, prilika da vide i
po neku životinju koju inače na teritoriji Srbije ne bi nikada našli. Tako se, naprimer, još 1832. godine u varoši pojavio – prvi slon! Narod je zapanjeno posmatrao njegove kljove, i samu veličinu životinje, a pre dolaska u Srbiju “gledali su ga” već širom Evrope, u Parizu, Beču i Pešti.
Oduševljenje ovom životinjom, malo je reći, bilo je ogromno, a tih nekoliko dana slon je obitavao na Savi, u blizini carinarnice, “Ðumrukane” u današnjoj Karađorđevoj ulici.
Slona je lađom, koja je doplovila Dunavom, dovela u Beograd izvesna gospođa Leserf, pred kojom je taj džin velikih ušiju radio sve što bi mu ona zapovedila.
Ta predstava gde slon izvodi pokrete po komandi vlasnice, bila je daleko zanimljivija za beogradsku publiku od tada uobičajenih lakrdijaša koji su uveseljavali „cenjeni publikum“ sa verglom i malim majmunom vezanim za lanac, koji je skupljao bakšiš od radoznalaca.
Međutim, sa druge strane za domaće životinje Beograđani se nisu naročito interesovali.
Baš zbog toga, što se prosečni građanin, između ostalog, u to vreme često bavio i čuvanjem stoke, pa mu ovce, koze, svinje ili krave nisu bile toliko nepoznate.
Tome u prilog govori i Uredba, doneta 1800. godine, kojom su građani koji drže ovce i koze morali da plaćaju taksu.
Stvaranjem “Ekonomsko topčiderskog zavedenija“ pokušalo se da se Beograđanima omogući da i oni, već tada kao i građani velikih evropskih gradova, imaju svoj prostor, gde bi držali mnoge strane i domaće životinje.
U prvo vreme, u Topčiderskoj ekonomiji se nalazio rezervat samo domaćih životinja. Zahvaljujući tome što je Topčider sa svojim gustim šumama, čistim vazduhom i mnogim mineralnim izvorima, oduvek služio Beograđanima kao izletište, oni su često, šetajući se tuda navraćali i do ove ekonomije.
U kavezima bi gledali mnoge životinje i ptice. Našao bi se tu i poneki vuk, lisica ili jazavac, mada im oni nisu bili baš novi i nepoznati.
Ali, kako je vreme prolazilo tako se i broj životinja u Ekonomiji povećavao, a njihovo izdržavanje se plaćalo iz “Praviteljstvene kase“. Sam knez Mihaіlo pomagao je da se što pre uveća broj životinja u ovom topčiderskom zoo-vrtu.
Za njega se u aktu o osnivanju zbirke životinja pri “Zavedeniju” kaže:
“… Počem knez često po neku divlju stranu životinju, pernatu ili četvoronožnu nabavlja i ovde radi ugleda šilje, da se o trošku praviteljstvenom čuva i neguje, radi ugleda izložena domaćem publikumu, kao što to i po stranom svetu imade…”
Za ove životinje želela je Ekonomija u Topčideru da obezbedi sve uslove, pa je 1867. godine traženo da se za njih nužno mora napraviti posebna zgrada, u kojoj će se držati leti i zimi, i iz koje bi se neke životinje danju napolje iz zgrade puštale, a neke koje su bile opasnije bi se stalno držale zatvorene.
Napravljen je i plan zgrade, izvršen i predračun građevinskih troškova. Oni
su iznosili 3.722 groša i 31 paru. Sama zgrada veoma je podesno izabrana, a
u dokumentu koji se ticao ovog posla stajalo je: “Ovu zgradu namerava Zavedenije ovo podići u Topčideru, do same reke Topčiderske…“
Hiljade Beograđana, koji su šumoviti Topčider koristili kao najomiljenije izletište, imali bi na taj način i zabavu i razonodu, u Zoo-vrtu s mnogim životinjama koje dotle nisu sretali u životu.
Ali, ova korisna ideja Ekonomije, koja je mogla Topčideru da da sasvim novu fizionomiju, a Zoološki vrt postavi tamo, gde bi on i danas mogao da bude, završila se, nažalost, neuspešno.
Na poleđini akta, upućenog Ekonomiji topčiderskoj, u vezi s njenom molbom za pomoć oko zidanja zgrade Zoovrta, stajalo je šturo i kratko: “… Ne može se odobriti, jer kredit za ulepšavanje Topčidera, trebalo bi da se na preče potrebe troši…”
