Malo je toga što prosečnom žitelju ovdašnjih prostora znači koliko dostojanstvo i čast. Postane li pitanje isključivo lične prirode, uvreda dostojanstva neretko završava tek u afektu izrečenim pretnjama i narušenim odnosima između uvređenih strana. I sve to pod uslovom da vam čast i dostojanstvo nisu utkani u porodično nasleđe. Zamerite li se, recimo, kakvom uvaženom diplomati, budite sigurni da njegova odmazda neće ostati tek olako izgovorena reč.
Kad se opozicija zameri poziciji…
Gospodin Boško Čolak-Antić (Kragujevac, 1871. – Beograd, 1949.), bio je ugledni beogradski poslanik, diplomata i maršal srpskog dvora. Potekavši iz cenjene porodice (otac Ilija mu beše vojni komandant i odlikovani pukovnik srpske vojske), pitanje časti je za Boška bilo zapisano u genima. I tek kad se našao neko ko bi tu čast doveo u pitanje, bilo je jasno da maršal preko toga neće tek tako preći.
Gospodin Milan Pavlović, urednik lista „Opozicija“, očito nije mario za ponos državnih činovnika. Inače, nezavisni „Opozicija“ slovio je za glasilo koje je otvoreno kritikovalo ondašnju vlast. U izdanju štampanom 13. marta 1905. – a pod naslovom „Malo unapređenje“ – g. Čolak-Antić u jednom odeljku nalazi uvredu časti svoga oca, pokojnog Ilije Čolak-Antića, te klevetu obraza svoje porodice.
Ovakvo pitanje imalo je biti rešeno po hitnom postupku. Istoga dana – a to beše rano nedeljno popodne – u uredništvo „Opozicija“ pristižu dva gospodina. Konjički major Branko Jovanović, a za njim i inspektor Ministarstva privrede Živan M. Protić, odmah su zatražili porazgovarati sa g. Pavlovićem. Kako im dežurni novinar govori da je ovaj tek napustio redakciju, gospoda mu na licu mesta upućuju pismo. A u pismu je dotični uljudno zamoljen da „izvoli odrediti svoja dva svedoka, koji će sa nami ovu stvar urediti po pravilima i običajima o časti“.
Zveckanje oružjem na proplanku nadomak grada
Rešavanje osetljivih pitanja izazivanjem na oružani dvoboj, praksa je koja u ondašnjem Beogradu nije bila česta. „Urediti stvar po pravilima i običajima o časti“ u ovo slučaju je značilo upravo to: Boško Čolak-Antić direktno je svog protivnika pozvao da situaciju reše oružjem.
Kako je za verodostojnost svog teksta imao neosporne dokaze, Pavlović odbija da maršalu uputi javno izvinjenje. Štaviše, glavna urednikova briga bila je odabir svedoka, i nakon kraćeg premišljanja pala je odluka da to budu njegovi prijatelji Milan Drndarević i Aleksandar Todorović, bivši konjički oficiri.
Na strani Boška Čolak-Antića bili su, pak, dr Voja Veljković i major Branko Jovanović. Za nepuna 3 dana, uvažena gospoda utanačila su dogovor o raspravi koja će docnije postati prvi dvoboj pištoljima u Beogradu. Interesantno je da se sve događalo u najstrožoj tajnosti, te čak ni najbliža rodbina sukobljenih o tome ništa nije znala. Odabrani svedoci sastali su se u dva navrata, i nakon ozbiljnih razmatranja sastavili Protokol u 9 tačaka sa utvrđenim pravilima duela.
A pravila su nalagala da, najpre, pravo na izbor oružja ima uvređena strana. Maršal Boško Čolak-Antić inače je zbog umešnosti u borilačkim veštinama odlično baratao hladnim oružjem. Izrazio je želju da se okršaj izvede sabljama, ali svedoci Milana Pavlovića, smatrajući taj predlog neravnopravnim, uložili su prigovor zatraživši obračun pištoljima.
Ovo je kasnije obrazloženo i u napisima „Opozicije“:
„Ako bi se desilo da (u dvoboju) neko nekoga ubije, taj bi, ako bi to uradio građanin, po našim sudovima bio osuđen na ubistvo s predumišljajem. Oficirima je dvoboj bio dopušten i oni su, ako se postupilo po pravilima, posebnim zakonom oslobađani svake odgovornosti”.
Uvaživši primedbu prema kojoj Milan Pavlović nije umeo rukovati sabljom, maršalovi svedoci pristaju na predlog. Prema ostalim detaljima, dvoboj se imao održati 16. marta u 16 časova, na proplanku Banovog brda, tada prilično udaljenog od varoši. Protivnici će jedan na drugog pucati istovremeno i samo jednom, i to na udaljenosti od 20 koraka. Pištolje je doneo dr Voja Veljković, a glavni sudija major Branko Jovanović dao je znak za paljbu.
Pucnji nakon kojih je opozicija zanemela
Šta se tokom samog okršaja dešavalo, i dan-danas je nepoznanica. Naime, svih šestoro učesnika (uključujući jedine očevice – prisutne lekare) nikada nisu progovorili o detaljima duela. Beogradom su, pak, kružile upitne glasine: da je maršal po okončanju dvoboja danima ostajao u kući jer ga je protivnik uspeo raniti iznad levog kuka.
Ono što se sa sigurnošću zna je da su oba protivnika ostala neozleđena. Zanimljivo je da su po ovom pitanju ćutali i zvaničnici iz vlasti, iako su, bar po zakonu, dvoboji bili zabranjeni. Uz tišinu koja je okružila ceo događaj, ubrzo je zaćutao i najžešći kritičar vlasti. Naime, krajem aprila iste godine, nezavisni „Opozicija“ prestao je izlaziti iz štampe, a (pre)ostali pisani mediji dvaput su razmislili o tome isplati li im se objavljivati „nezgodne“ napise.
