Čukarica – strateška tačka u odbrani grada 1914. i 1915. godine

Pr­vi po­gi­nu­li na Adi Ci­gan­li­ji 1914. go­di­ne su iz­vi­đa­či Sr­bi­slav Ni­ka­nić i Dra­gan Đur­đe­vić

Ci­gan­sko ostr­vo, Ve­li­ko ci­gan­sko ostr­vo, Ve­li­ko sav­sko ostr­vo, Ostr­vo Ci­gan­li­ja, Vo­de­ni cvet, Bo­ko­ko­tor­ski Be­o­grad… sa­mo su ne­ka od ime­na ko­ji­ma je kr­šte­na Ada Ci­gan­li­ja. Sa­da je ovo po­lu­o­str­vo me­sto za uži­va­nje, za šet­nje, za se­de­nje sa dru­štvom u mno­go­broj­nim ka­fi­ći­ma, le­ti omi­lje­no ku­pa­li­šte Be­o­gra­đa­na. A ne­ka­da je na ovom me­stu bio i za­tvor za po­li­tič­ke di­si­den­te, ali i jed­na od va­žnih lo­ka­ci­ja u bor­ba­ma za Be­o­grad. U iz­ve­šta­ji­ma srp­ske ko­man­de Ada Ci­gan­li­ja je za­u­zi­ma­la va­žan stra­te­ški po­lo­žaj i ima­la zna­čaj­nu ulo­gu pri osva­ja­nji­ma Be­o­gra­da od Tu­ra­ka (1521), Austri­ja­na­ca (1688, 1717, 1789, 1915) i Ne­ma­ca (1941).

– U to­ku Pr­vog svet­skog ra­ta na Adi su vo­đe­ne že­sto­ke bor­be iz­me­đu srp­ske i austro­u­gar­ske voj­ske, ko­ja je uz Sa­vu na­di­ra­la ka Be­o­gra­du (1914. i 1915). Na se­ver­nom, do­njem špi­cu ostr­va na­la­zi­la su se dva gro­ba srp­skih rat­ni­ka-iz­vi­đa­ča, ko­ji su pr­vi po­gi­nu­li na Adi Ci­gan­li­ji 1914. go­di­ne. Sa­ču­va­na su od za­bo­ra­va i nji­ho­va ime­na – Sr­bi­slav Ni­ka­nić i Dra­gan Đur­đe­vić. Na Adi su u to­ku 1914. go­di­ne sa­hra­nji­va­ni voj­ni­ci srp­ske i austro­u­gar­ske voj­ske, da bi to­kom 1915. go­di­ne svi bi­li pre­ne­ti na gro­blje Vla­da­no­vac (da­nas No­vo gro­blje). Od 1916. do 1918. go­di­ne na gro­blju Vla­da­no­vac bi­će for­mi­ra­no austro­u­gar­sko gro­blje gde će se sa­hra­ni­ti stra­da­li voj­ni­ci austro­u­gar­ske voj­ske – pri­ča dr Vi­do­je Go­lu­bo­vić, hro­ni­čar Be­o­gra­da.

Da bi se uve­ri­li da na ovom me­stu vi­še ne­ma sa­hra­nje­nih voj­ni­ka, 1928. go­di­ne kon­tro­lom je utvr­đe­no da na Adi ne­ma vi­še gro­bo­va.

U od­bra­ni Be­o­gra­da uče­stvo­vao je i ta­da sve­šte­nik Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić, po­to­nji epi­skop Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve.

– Ve­li­mi­ro­vić se sa svo­jom je­di­ni­com na­la­zio na Adi Ci­gan­li­ji i 27. av­gu­sta 1914. go­di­ne, dr­že­ći u ru­ci krst, čam­cem pre­šao pre­ko ade Za­no­ge (da­nas ade Me­đi­ce) na de­snu oba­lu Sa­ve gde je bla­go­slo­vio voj­ni­ke i sa nji­ma se upu­tio u Ze­mun. Ka­ko u svom član­ku pi­še bri­gad­ni ge­ne­ral Đu­kić, do­če­ka­li su ga raz­dra­ga­ni gra­đa­ni Ze­mu­na kli­ču­ći kra­lju Pe­tru i Sr­bi­ji – na­po­mi­nje Go­lu­bo­vić.

Pri­rod­ne le­po­te Ade uočio je još vožd Pr­vog srp­skog ustan­ka Ka­ra­đor­đe. Pre­ma ak­tu Pra­vi­telj­stvu­ju­ščeg so­vje­ta srp­skog, od 7. apri­la 1809. go­di­ne, Ka­ra­đor­đe je ovo reč­no ostr­vo po­klo­nio ko­man­dan­tu be­o­grad­ske va­ro­ši Mla­de­nu Mi­lo­va­no­vi­ću „za pre­ve­li­ke za­slu­ge na­šem Ote­če­stvu”. U istom ak­tu se ka­že: „Ta­ko od da­nas da je Go­spo­dar Mla­den Mi­lo­va­no­vić (ste­kao) pra­vo svo­ji­ne od vi­še re­če­ne Ade, i ni­ko mu se ne­ma me­ša­ti u tu Adu, no on osta­je pra­vi vla­da­telj i nje­go­vi po­tom­ci…” Ovo po­sled­nje ni­kad se ni­je ostva­ri­lo.

Ada je kao ret­ko pri­rod­no bo­gat­stvo bi­la za­pa­že­na još i kod kne­za Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća pa je 1821. pro­gla­še­na za dr­žav­no do­bro.

Pod­vod­no ostr­vo i pr­vo Ci­gan­sko se­lo

„Ada” u pre­vo­du sa tur­skog zna­či ostr­vo. Deo hro­ni­ča­ra na­ziv ostr­va pro­na­la­zi u slo­že­ni­ci kelt­skih re­či sin­ga (ostr­vo) i li­ja (pod­vod­no ze­mlji­šte), pa se ta­ko do­šlo do re­či sin­ga­li­ja od ko­je će, po nji­ho­vom mi­šlje­nju, u ka­sni­joj tran­skrip­ci­ji na­sta­ti reč ci­gan­li­ja. Me­đu­tim, na Gum­po­vom pla­nu iz 1688. go­di­ne ucr­ta­na je Ada Ci­gan­li­ja sa Ci­gan­skim se­lom na do­njem špi­cu ostr­va-ade.

– Pr­vi na­ziv za Adu Ci­gan­li­ju na­la­zi se u le­gen­di Kan­te­li­je­ve kar­te iz 1689. go­di­ne. Na po­me­nu­toj kar­ti ucr­ta­no je i Ci­gan­sko se­lo. Ako se uzme u raz­ma­tra­nje sa­mo ova kar­ta, sa­svim je si­gur­no da je Kan­te­li ucr­tao adu i dao joj već po­sto­je­će ime. Mo­že­mo za­klju­či­ti da je na­ziv Ade Ci­gan­li­je bio i ra­ni­je pre Kan­te­li­ja, a što po­tvr­đu­je i dr Re­lja No­va­ko­vić u svom ra­du „Još o ne­kim iš­če­zlim se­li­ma na­do­mak Be­o­gra­da”. Na ne­kim austrij­skim kar­ta­ma i po­sle Po­ža­re­vač­kog mi­ra (1718) ucr­ta­no je Ci­gan­sko se­lo na do­njem špi­cu ostr­va. Ovo se na­se­lje, na kar­ta­ma tog pe­ri­o­da, na­la­zi na ostr­vu na­spram uli­va­nja Top­či­der­ske re­ke u Sa­vu – ka­že dr Vi­do­je Go­lu­bo­vić.