Završetak Drugog svetskog rata doneo je veliku prekretnicu u svakodnevnom životu. Ne samo politički već smo se nekako odjednom svi odrekli tradicije, prihvatili moderne trendove i, rekli bismo, savremeni život kakav i danas poznajemo. Odrekli smo se tako i – narodne nošnje.
Pitate se, kakva je to narodna nošnja Beograda i nisu li beogradski balovi i klubovi izgledali poput pariskih između dva svetska rata?
Pa, narodna nošnja bila je veoma raznovrsna, a tipična je bila za okolna sela koja su tek krajem 20. i početkom 21. veka postala “prigradska naselja” ili čak delovi grada. Možda ste mogli u centru grada sresti damu prefinjenog stila, lepo skrojene haljine po meri, a odmah pokraj nje jednog seljaka i seljanku iz Sremčice, s Banjice ili Umke koji su u Beograd došli nešto da obave.
Iako se pre perioda prodora svetske mode i individualizma u izboru odevanja ne može govoriti o modi u tom smisli reči, izvesno je da se narodna nošnja u Beogradu menjala iz dekade u dekadu. Ali, definitivni i radikalni raskid došao je posle 1945. godine, kada je fabrička konfekcija potisnula vredne ruke seljanki iz okoline Beograda.
Dakle, porodica je bila ta koja je proizvodila odeću, po pravilima koja je diktirala zajednica uz konstantne promene koje su dolazile s migracijama. Ali, nije bilo mnogo mogućnosti za individualni izbor izuzev, recimo, u obliku i rasporedu šara, čime bi se neki pojedinac na vašaru istakao u masi.
Glavnu ulogu u odevanju, odnosno, u pravljenju odeće, imala je žena. Ali i ostatak porodice prionuo bi u pomoć kod težih poslova. Trebalo je ošišati ovce i pripremiti materijal, vunu, ili uzgajati i obraditi konoplju koja je bila druga glavna sirovina za izradu odeće na selu.
Tek kasnije, krajem devetnaestog veka pojavljuje se pamuk, odnosno, pamučne niti koje su žene dobavljale kao gotov proizvod ili, na primer, čoja umesto sukna.
Kako su se stvari komplikovale, pojavile su se i korisne zanatlije. Abadžije su, tako, bile potrebne za izradu kabanica i kaputa, a terzije za odela. Ćurčije su pravili proizvode od kože i krzna, na primer, šubare. Tek kasnije su došli krojači, koji su sve to radili mnogo detaljnije. Ali ženske ruke u selima i dalje su pravile gaće, suknje, košulje, odeću za decu…
Skuplja odeća imala je gajtane i bogatije ukrase orijentalnog tipa.
Posle Drugog svetskog rata krojači su potisnuli abadžije, a fabrike krenule da rade punom parom. Bilo je potrebno još samo malo vremena da seljaci dosegnu određenu kupovnu moć, a konfekcijska industrija svoje pune kapacitete. Svakodnevni odlazak u grad na posao, u školu, na studije, značio je novo odevanje – u masovnu uniformu modne konfekcije i slobodnog izbora.
Postoje brojne fotografije beogradske narodne nošnje. Treba znati, međutim, da je specifičnost te nošnje njena raznolikost i bogatstvo uticaja.
Autentičnu beogradsku narodnu nošnju potiskivali su uticaji ljudi koji su se u našu prestonicu doseljavali, a već je spomenuto i da je vremenom kupovina materijala i pojava zanatlija sve više menjala domaću radinost.
Ipak, definitivni kraj narodnoj nošnji došao je sa socijalizmom koji je, paradoksalno, uneo kapitalistički konzumerizam, individualizam i potrošački mentalitet.
U članku korištene fotografije i podaci iz knjige “Odevanje u okolini Beograda” autorke Miline Ivanović Barišić, izdanje Srpske akademije nauka i umetnosti, 2017.
