Gorko-slatka, a na momente i krvava priča o beogradskom šećeru obeležila je čitav jedan vek.
Danas, poput groba pokojnika koji je imao buran život, stoji na Čukarici veliko i napušteno zdanje beogradske fabrike šećera.
To je mesto postalo kultno, dobilo je neko novo značenje, ali i dalje nosi sećanje na buran život nekadašnjeg giganta pred kojim su na kolena padali konkurenti, ali koji je znao i da dotakne dno, pa da se potom ponovo uzdigne na noge.
Priča o Šećerani nije samo priča o usponu i padu, greškama, dobrim namerama, lošim procenama ili genijalnim obrtima, to je priča o industrijalizaciji Srbije, radničkim pravima, ratnim razaranjima, krizama, razvoju, kretanju kapitala, uplitanja države u ekonomiju, pa čak i međunarodnih odnosa.
Takva istorija za sobom je ostavila vredan materijalni trag, veliko industrijsko zdanje zakonom zaštićeno, koje je postalo stecište uličnih umetnika, improvizovano pozorište, a u budućnosti će, verovatno, biti pravi inkubator kulture. Umesto šećera ovo mesto stvaraće nove ideje.
Danas ne deluje neverovatnom činjenica da je država Srbija jednom davno bila spremna da tadašnjim investitorima dodeli povlastice do nebesa, a da oni potom srpskog seljaka privole da počne da gaji sasvim novu kulturu i to na novi način, sa novim semenom, đubrivom, alatom.
Jer, do tada nije postojalo ni “r” od šećerne repe na poljima Šumadije. I sve uspelo je – na kraju 19. veka!
Moralo je tako – šećer je bio važna roba, sve traženija i traženija, a uvoz iz Austrougarske punio je džepove onih preko Dunava i Save.
Srbija je želela da se otarasi te zavisnosti, a jedini način bio je da sama podigne fabriku šećera, a plodna polja preorijentiše na gajenje nove kulture. Eksperiment je uspeo, ali nije sve išlo tako glatko. Bilo je mnogo padova…
Povlastice koje je država nudila bile su toliko primamljive da su se javljali investitori iz Japana, Belgije, Engleske, Nemačke, Austrije… Unosan posao, ali i ogromno ulaganje. Država nije mogla sama da napravi takvu fabriku, niti da je opremi, ali je posebnim povlasticama, za koje je rešenje potpisao kralj Aleksandar Obrenović mogla da privuče investitore.
To su bili iskusni proizvođači šećera: Alfred Hake, Julijus Goldšmit i Maks Vajnšenk.
Sve mašine koje su im trebale mogli su 20 godina da uvoze bez ikakvih carina, ukoliko one nisu mogle da se proizvedu kod nas.
Izvoz šećera bio je slobodan. Sve je delovalo kao slatki posao iz snova. Nema poreza ni prireza, na raspolaganju za gradnju fabrike imali su i drvo i kamen, da kopaju koliko žele…
Imali su prvenstvo u služenju vodama (a za proizvodnju bilo je potrebno mnogo tečnosti), ugalj su kupovali po povlašćenoj ceni, imali su specijalni popust na železnici, a dobili su i zemljište kojim su se povezali sa putevima i prugom.
Ulaganje je moralo biti, pak, veliko i to u roku od dve godine. Kljulčni uslov je bio – da za pet godina sav šećer proizvode od domaće repe.
Čuvena fabrika počinje sa radom 1900. godine. Kapitalistima nije bilo teško da ispune uslove koji se tiču ulaganja. Čak su i seljaci rado prihvatili da gaje repu, dok su im stručnjaci iz fabrike pomagali.