Gorko-slatka, a na momente i krvava priča o beogradskom šećeru obeležila je čitav jedan vek.
Danas, poput groba pokojnika koji je imao buran život, stoji na Čukarici veliko i napušteno zdanje beogradske fabrike šećera.
To je mesto postalo kultno, dobilo je neko novo značenje, ali i dalje nosi sećanje na buran život nekadašnjeg giganta pred kojim su na kolena padali konkurenti, ali koji je znao i da dotakne dno, pa da se potom ponovo uzdigne na noge.
Priča o Šećerani nije samo priča o usponu i padu, greškama, dobrim namerama, lošim procenama ili genijalnim obrtima, to je priča o industrijalizaciji Srbije, radničkim pravima, ratnim razaranjima, krizama, razvoju, kretanju kapitala, uplitanja države u ekonomiju, pa čak i međunarodnih odnosa.
Takva istorija za sobom je ostavila vredan materijalni trag, veliko industrijsko zdanje zakonom zaštićeno, koje je postalo stecište uličnih umetnika, improvizovano pozorište, a u budućnosti će, verovatno, biti pravi inkubator kulture. Umesto šećera ovo mesto stvaraće nove ideje.
Danas ne deluje neverovatnom činjenica da je država Srbija jednom davno bila spremna da tadašnjim investitorima dodeli povlastice do nebesa, a da oni potom srpskog seljaka privole da počne da gaji sasvim novu kulturu i to na novi način, sa novim semenom, đubrivom, alatom.
Jer, do tada nije postojalo ni “r” od šećerne repe na poljima Šumadije. I sve uspelo je – na kraju 19. veka!
Moralo je tako – šećer je bio važna roba, sve traženija i traženija, a uvoz iz Austrougarske punio je džepove onih preko Dunava i Save.
Srbija je želela da se otarasi te zavisnosti, a jedini način bio je da sama podigne fabriku šećera, a plodna polja preorijentiše na gajenje nove kulture. Eksperiment je uspeo, ali nije sve išlo tako glatko. Bilo je mnogo padova…
Povlastice koje je država nudila bile su toliko primamljive da su se javljali investitori iz Japana, Belgije, Engleske, Nemačke, Austrije… Unosan posao, ali i ogromno ulaganje. Država nije mogla sama da napravi takvu fabriku, niti da je opremi, ali je posebnim povlasticama, za koje je rešenje potpisao kralj Aleksandar Obrenović mogla da privuče investitore.
To su bili iskusni proizvođači šećera: Alfred Hake, Julijus Goldšmit i Maks Vajnšenk.
Sve mašine koje su im trebale mogli su 20 godina da uvoze bez ikakvih carina, ukoliko one nisu mogle da se proizvedu kod nas.
Izvoz šećera bio je slobodan. Sve je delovalo kao slatki posao iz snova. Nema poreza ni prireza, na raspolaganju za gradnju fabrike imali su i drvo i kamen, da kopaju koliko žele…
Imali su prvenstvo u služenju vodama (a za proizvodnju bilo je potrebno mnogo tečnosti), ugalj su kupovali po povlašćenoj ceni, imali su specijalni popust na železnici, a dobili su i zemljište kojim su se povezali sa putevima i prugom.
Ulaganje je moralo biti, pak, veliko i to u roku od dve godine. Kljulčni uslov je bio – da za pet godina sav šećer proizvode od domaće repe.
Čuvena fabrika počinje sa radom 1900. godine. Kapitalistima nije bilo teško da ispune uslove koji se tiču ulaganja. Čak su i seljaci rado prihvatili da gaje repu, dok su im stručnjaci iz fabrike pomagali.
Ali, nešto je zaškripalo u celoj toj mašineriji. Lepo je radila fabrika, ali je šećer iz uvoza još bio slađi. Međunarodni kartel obarao je cene, pa naša fabrika nije mogla lako da konkuriše.
Tako je uvoz većine šećera nastavljen, a država zbog ugovora sa Austrougarskom nije mogla da brani šećeranu carinama.
Za dve godine dugovi su bili katastrofalni i donosi se šokantna odluka – fabrika prestaje sa radom. Četiri godine agonije, naročito za seljake, koji sa šećernom repom nisu mogli da rade ništa.
Nije moglo više da se izdrži. Država pristaje da daje nove povlastice, ali ne više staroj firmi (Kraljevsko-srpska povlašćena fabrika šećera u Beogradu, Hake, Goldšmit i Vajnšenk), već direktno fabrici ova tri industrijalca u Regensburgu.
Rezultati nisu bili sjajni, a ni repa nije bila dovoljno kvalitetna. I dalje se većina repe uvozila, ali je visoka cena pogodovala kapitalistima. Radnici su zapostavljani, pa su 1907. godine stupili u veliki štrajk. On je u krvi bio ugušen.
Ako je nešto uspelo da dokrajči fabriku, to je bio Prvi svetski rat. Posle toga, sve je moralo da se radi iznova. U toku samog rata, šećerana je služila kao ogromna ratna bolnica za ranjenike srpske vojske, sve dok Beograd nije pao pod okupacionu vlast u opktobru 1915. godine.
Fabrika je dobila domaću upravu, a svetske prilike išle su na ruku domaćoj proizvodnji. Poremećaj na svetskom tržištu doveo je do visokih cena šećera, što se fabrici na Čukarici osladilo, pa su planovi proizvodnje za 1924. godine bili odlični. Sreća nije baš dugo trajala – u svetu je proizvodnja rasla, a kupovna moć padala.
Prekretnica za dalji razvoj fabrike je 1925. godina – tada je trebalo konačno da se reši pitanje imovine nad fabrikom, koje je u posleratnom periodu bilo komplikovano. Postojale su tri opcije – da bude državna, privatna ili da vlasništvo bude mešovito, kao što se to često radilo na Zapadu.
Šećerana je postala državna, ali ipak slaba u odnosu na privatnu konkurenciju u zemlji. Sa njima je ušla u kartel koji je svima koristio.
Ali država se odlučuje na potez koji je ostale igrače bacio na kolena – kompletna rekonstrukcija i ulaganje u nove mašine (1930-32). Razbija se kartel i počinje rat snižavanjem cena šećera u kom Čukarica pobeđuje. Godine 1940. izgrađena je i fabrika špiritusa i kvasca.
Onda je usledio novi težak rat, pustošenje i potpuna promena sistema. Fabrika je ponela ime Dimitrija Tucovića, pa je pripojena PKB-u i proizvodnja šećera potom je zauvek premeštena u Padinsku Skelu, dok fabrika Vrenje i dalje radi na Čukarici.
