U najvećoj čaroliji našeg jezika, Nekrologu jednoj čaršiji, Zuko Džumhur je napisao za Bursu da je “zelenije zelena od svake Lorkine strofe, zelenija od svih zelja, zeljanica, zelengora i zeleniša”.
Baš takav je i Beograd: Ada, Zvezdarska šuma, Topčider, Košutnjak, Banjička šuma i stotine sjenovitih aleja.
Zelenilo opušta, a opuštanja u Beogradu ima i na betonu – živi se opušteno. Zaista, mada u upotrebi tek odnedavna, izraz opušteno savršeno izražava duh grada.
Ako je narodna vlast išta uradila savršeno, to je svakako bila Ada Ciganlija. Trčao sam po njujorškom Centralnom parku i plivao na Kopakabani u Riju, pa mogu da odgovorno ustvrdim kako je Ada vanbračna ćerka ovo dvoje. Geni se nisu prenijeli baš u potpunosti, ali je dio genetskog materijala svakako sačuvan. Šta ćemo, nije ni narodna vlast bila baš svemoćna.
Naći ćete na Adi i šume i livade, staze i igrališta, roštilje i kafane, jezero i sve drugo što ima i u njujorškom Centralnom parku. Naći ćete i plaže, kao na Kopakabani, jeste da pogled ne puca na pučinu, već na iste takve plaže s druge strane, kao da je neko ispred vas stavio džinovsko ogledalo. A plaže idu dokle pogled seže, sve do lokala Na kraju sveta. Tamo su i nudisti, da ih niko ne vidi. Na plažama se ne igra odbojka i fudbal kao na Kopakabani (kod nas je to zavučeno u šume i livade), nego se džedži pod kafanskim suncobranima – e ovo je čisto naše, gdje god da smo, tu je i kafana. Opušteno. A da, otkriću vam i najstrožije čuvanu tajnu Ade Ciganlije. Ja sam je čuo od svog brata od tetke, koji Adu pohodi već preko šezdeset ljeta. Voda je najbistrija a gužva najmanja kod kafea Ceca na sredini sjeverne strane.
Topčiderska šuma nije samo otvorena laboratorija botanike i zoologije, ona je i učionica istorije pod vedrim nebom. Dosta bi bio i Knežev konak, ali mi u svemu pretjerujemo, pa i botanika postaje istorija – onaj platan ispred konaka jedan je od najstarijih primjeraka te vrste drveta u Evropi. Istorijom obiluje i Košutnjak, do koga se od Topčidera začas stigne – onom zvaničnom, školskom, ali i istorijom popularne kulture. Kod česme gdje su dolazili da se napoje hajduci, ubijen je početkom prve polovine devetnaestog vijeka knez Mihailo (ubijen jeste, zaboravljen neće biti, sve dok je glavne beogradske ulice). Na sve to dođe popularna kultura, koncerti koje su stoljeće nakon tog ubistva držale Siluete, pa onda i Pop Mašina. Tako su čupavci i padavičari, koji su se odmetali od uštogljenosti svojih roditelja, vratili Košutnjaku duh hajduka i atentatora. E, onda se pojavi i marketinški mag Goran Bregović i tu upriliči koncert svog VIS-a, koji svi vremešniji čitaoci i dan danas pamte. Možete onda da produžite i do Centralnog filmskog studija, gdje su, između ostalog, snimani i Otpisani i njihov povratak. I to je istorija, ona imaginarna i alternativna – spektakularne akcije beogradskih skojevaca protiv okupatora u stvarnosti su se dešavale samo u tom studiju i pokojem pleneru u gradu, ali trideset godina nakon rata, a ne tokom njega. Rado ide Srbin u vojnike, u ilegalce malo teže.
